Упоришта
ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ИЗ ПРИШТИНЕ, ПРИВРЕМЕНО У ЛЕПОСАВИЋУ
Темељи идентитета
Када се све изврће и отима, када се људима и народима измиче тло под ногама, када се свет безочно гура у провалију, језик и култура су они живи токови којих се морамо држати. Сакупљање, проучавање и чување српског духовног и материјалног наслеђа на Косову и Метохији у средишту је свих активности Института за српску културу, мултидисциплинарне научно-истраживачке установе. И то није прекинуто ни под бомбама Североатлантског пакта, ни после изгона, ни у садашњем безакоњу. Доћи ће време када ће сви знати ЗАШТО
Пише: Алекса Комет
Фото: Архива Института, Архива НР
Никао је из насушне потребе. Србима на Косову и Метохији била је преко потребна научна установа која ће проучавати и чувати њихово културно наслеђе у покрајини. Није се радило о једном делу, него о темељу српске културе. И када је настајао Институт за српску културу у Приштини, пре тридесет шест година, Срби на Косову и Метохији тешко су успевали да остваре своја основна права и интересе, у свему, па и у култури, образовању, науци.
Иако је Албанолошки институт основан је међу првим научним институцијама на Косову и Метохији, Срби нису имали научну установу за проучавање сопствене културе. Од почетка рада Универзитета у Приштини, међу српским интелектуалцима постојало је хтење да се створи таква мултидисциплинарна научна институција. Идеја је потекла 1975. од универзитетских наставника, свесних потребе за постојањем научно-истраживачке установе која би се бавила проучавањем и сакупљањем историјске грађе. Сматрали су да би се тиме избегла опасност од препуштања забораву богатог културног и уметничког наслеђа. Захтев је 1979. упућен надлежним органима, који су пуних осам година оклевали. Коначно, 18. јануара 1987. објављен је указ о оснивању установе под именом Институт за проучавање културе Срба, Црногораца, Хрвата и Муслимана. Непуне четири године Институт је радио у неадекватним условима, а затим се децембра 1990. преселио у нову зграду, саграђену на темељима најстарије српске школе у Приштини (из 1859).
Тада су створени добри услови за рад, обезбеђено је довољно простора за научна одељења, библиотеку са читаоницом, салу за научне и друге скупове. Развијени су документациони центар и фотолабораторија. Већ после годину дана објављен је први број гласника Баштина. Научни рад текао је по плану све до рата 1999. Институт је потом морао да се исели из Приштине и пронађе уточиште у Лепосавићу, у ком данас ради као Институт за српску културу.
– Програм нашег рада усклађен је са националном стратегијом развоја науке – каже за Националну ревију проф. др Драган Танчић, директор ове установе. – Пратимо савремене процесе, доприносећи својим научним, теоријским, методолошким и емпиријским сазнањима. Поред часописа Баштина, настојимо покренемо још један, у складу са највишим стандардима издавачке делатности, и да створимо платформу за истраживање јавног мњења на простору Косова и Метохије, а и шире. Био би то још један наш важан допринос друштвено-хуманистичким наукама и јавности.
ТУМАЧЕЊЕ И ЧУВАЊЕ
Институт има 44 запосленa. Међу сарадницима у научном сектору су 24 докторa наука, три редовна професора, пет виших и 13 научних сарадника, 15 докторанада. Основана су одељења за српски језик, књижевност, националну историју, историју уметности, етнолошко и етно-музиколошко одељење, као и научно-документациони центар са библиотеком. Институт се развио у сериозну научну установу, о чему сведоче и бројни научни пројекти.
– Указала бих на пројекте Историјске и националне основе духовне и материјалне културе српског народа на Косову и Метохији, затим Духовне појаве и стваралаштво српског народа на Косову и Метохији од XV до XX века, као и на пројекат Духовна и материјална култура Косова и Метохије– каже др Марија Јефтимијевић Михајловић, виши научни сарадник Института. – Пројекти подразумевају озбиљан научно-истраживачки рад, организовање научних и стручних скупова, округлих столова, као и издавачку делатност. Та делатност је од оснивања Института до данас веома богата и обухвата монографије, тематске зборнике, зборнике радова са научних скупова, периодичне публикације, библиографије и каталоге из различитих области 
друштвених и хуманистичких наука. Радовима су обухваћени различити аспекти проучавања српске културе на Косову и Метохији од средњег века до данас, и то са становишта различитих друштвених наука (историје, историје уметности, етнологије, антропологије, социологије, политикологије, књижевности и језика). Укратко, усредсређени смо на српску духовну ризницу и културно наслеђе, а допринос проучавању дали су учесници из земље и иностранства који су се радо одазивали нашем позиву.
Институт објављује монографије из свих поменутих области. Духовна и материјална култура у српској покрајини Косово и Метохија проучавају се у историјској перспективи и у савремености. И многе знамените личности биле су у средишту систематских проучавања, на пример истакнути књижевници попут Вука Филиповића, Владете Вуковића, Григорија Божовића, Петра Сарића, или уметнички домети истакнутих ликовних и вајарских уметника са простора Косова и Метохије. Тако су настале важне студије и предавања научних радника Института.
У СВЕТЛОСТИ БАШТИНЕ
– Институт је једина установа на Косову и Метохији која се бави искључиво научним истраживањима – објашњава др Марија Јефтимијевић Михајловић. – Може се сматрати позваним да у сложеној друштвеној, историјској и политичкој ситуацији, на себи својствен начин, понуди одговоре на питања очувања српског културног и националног идентитета. Језик и култура су два темеља на којима почива идентитет сваког народа, па и српског. То је можда највећи изазов, али и највећи адут у духовној, културној и политичкој борби за очување Косова и Метохије у Србији. Када се све подвргава ревизији и покушава сагледати 
кроз искривљену призму политичких интереса, када прети опасност од сваковрсног отуђивања, језик и култура су вечно живи токови. Њихово прожимање са културама других народа, у мултикултуралним срединама каква је Косово и Метохија, траје кроз векове. Па ипак, никада није претила отворена опасност као данас. Академска, интелектуална и морална одговорност научних радника Института за српску културу стога је велика, али, срећом, и веома развијена.
Институт је добитник значајних признања. Вукову награду је добио 2001. за изузетан допринос развоју културе у Србији и на свесрпском културном простору. Златну плакету за посебан развој српске културе, коју додељује Европски универзитет у Брчком и Европски универзитет „Калос” у Тузли, добио је 2019. Бројне су награде и признања која су добили и научни сарадници Института.
Часопис Баштина, гласило Института, препознатљивог је изгледа. На корицама је 
вињета из Призренског четворојеванђеља (јеванђелист Марко).
– Током свих ових година, од 1991, Баштина излази непрекидно, чак и када је Институт наставио да ради у импровизованим условима, са измештеним седиштем у Лепосавићу. Рангиран је као научни часопис од међународног значаја. Мултидисциплинаран је и може да обухвати радове из различитих научних области, јер су такви и програми истраживања на Институту. Из области књижевности, археологије, историје, историје културе, историје уметности, политикологије, етнологије, етномузикологије, социологије... Објављује и приређену грађу, полемике, критике, приказе. Своје радове, критичке погледе и истраживачке резултате у Баштини објављују стручњаци из различитих академских заједница широм Балкана и света. Часопис је, међутим, остао доследан свом основном циљу и примарно се бави проучавањем српске културе на Косову и Метохији.
НА ДУГЕ СТАЗЕ
Статус који у српској култури Институт данас има грађен је деценијама. Најтежи период свакако је 1999. и измештање седишта у Лепосавић. Оставши без одговарајућег простора и без своје библиотеке, Институт је делио судбину свог народа – настављао је живот у прогонству и расејању. То се свакако одразило и на осипање научног кадра. Рад је требало наставити у тешким условима, без истраживачких полигона, архивске грађе, литературе из богате библиотеке. Пошто се политичке и друштвене околности нису мењале, Институт је све више радио на оснаживању кадра. Долазили су млади и талентовани научни радници, који су у последње две деценије стасали у ваљане историчаре, историчаре уметности, књижевне теоретичаре, етномузикологе, социологе и политикологе. То је настављено до данас, када су у Институту запослени стипендисти Министарства просвете Србије.
Институт и даље ради у неповољним условима. Нема своју зграду, научни радници већину послова 
обављају по архивама и библиотекама широм Србије, као и на небезбедним просторима Косова и Метохије. Имају сталне проблеме приликом теренских истраживања и превоза својих издања преко административног прелаза у Јарињу. Али, занимљиво, издавачка делатност Института никада није била богатија. Никада није имао толико научних радника са највишим научним звањима. Учешћем на симпозијумима и скуповима, као и научним радовима, они у знатној мери доприносе ширењу спознаје о значају српске културе на Косову и Метохији, као и о драматичној потреби да се она заштити. Међу научним радницима Института се негује дух доследности и истрајности, професионалности и научне истинитости. Тај принцип се преноси из генерације у генерацију.
***
Међународна сарадња
– Споразуми о сарадњи са иностраним научним институцијама подразумевају заједничко организовање научних скупова, стручно усавршавање, заједничку издавачку делатност – каже директор проф. др Драган Танчић. – Издвајају се споразумиса Белгородским техничким универзитетом„Шухов”, Јужним савезним универзитетом из Ростова на Дону, Кримским федералним универзитетом „Вернадски”, Црноморским информационо-аналитичким центром...
***
Наши
– Од институција на нашим просторима – каже директор Танчић – издвајају се уговори и протоколи о сарадњи са Институтом за српску културу у Никшићу, Филозофским факултетом у Источном Сарајеву, Филолошким факултетом у Бањалуци, Српском књижевном задругом, Филолошким факултетом у Београду...
